pixelpixel
pixelpixel
pixelpixel
pixel
pixel
pixel
O BRODU
RIBOLOV
PRIČE IZ RIBOLOVA
O MORU
APARTMANI
KNJIGE
OSTALO

PRIČE IZ RIBOLOVA


TRAŽI

APARTMANI

 


 

pixel

JIG,ŽIRJE ILI TONDIN ZA GOFA

Jig, Žirje ili tondin za gofa!?

 

Di si?

A evo u poslu... radim udarnički.

A jesi li čuo za gofove?

Šta s njima?

Pa love se na Žirju... komadi od dvadeset do četrdeset kila.

Ma daj!?

Je, je love se. Čudo! 

A na šta se love?

Na jig. Samo na njega. Neki su probali s živom ješkom, ali neće ni da čuje. Samo na jig.

Ma ne mogu virovat.

Viruj, imam i slike, mogu ti ih poslat.

Nemoj molim te. Imam posla priko glave, a brod mi je na suvom, ne stignem ga ni povirit. Izbija sam ribolov iz glave, dok ne završim šta sam naumija.

A dobro... aj bog!

Bog!

Tako me je taj telefonski razgovor skoro  izbacio iz mog radnog takta. Ipak sam uspio potisnuti nagone, zatomiti tu informaciju duboko u sebi i nastaviti dalje. Sutradan novi poziv,  a tema ista. Sugovornik uzbuđen poput mačka u veljači. Na Žirju je ludilo! Svi love. Neviđeno! Hladno odgovaram da me to sada ne interesira, ali crv u meni počinje migoljit. Načelo me je. Dolazim doma. Otvorim mail, a u njemu poruka nepoznata pošiljatelja.

Poštovani Tona,

Pročitao sam vaše knjige i puno ste mi pomogli u ribolovu, pa vam se ovim putem želim odužiti jednom informacijom. Na Žirju se ima več  desetak dana love gofovi ka šta se nikad nisu lovili. Juče se ulovilo pedesetak riba. Bilo je oko trideset brodova i skoro svi su lovili. Došli su i plivaričari. Ja sam vuka panulu na živu lignju po dana... ma ni da čuje! A onda sam uzeja taj jig i iz trećeg pokušaja uvatija jednog od dvajst kili. Ni sam ne mogu virovat da neće na pravu obilatu lignju već na komad glupog tondina!? Eto, ako ste u mogućnosti isplovite, jer ovo neće još dugo trajat a ja sad iden na more.

Pozdrav od Frane!

A Frane je si mi se odužija... Samo si me spizdija! Do kraja. Kad sam to pročitao, sve se u meni zamutilo. Zbrčkalo. Pomišale su se emocije i prioriteti. U prvi tren me je obuzela tuga zbog toga što ne mogu na more, a onda zbog samog mora. Znam kako to izgleda i bez da sam tamo. Čim se pojavi neka riba, puca se iz svih oružja. Skupe se predatori svih vrsta i bez osjećaja za miru tamane dokle god ima. Na kraju kad se riba dotuče ili nestane, vrte se još koji dan i onda krenu dalje, tražeći neko novo jato. Tko zna koliko je ta riba izbjegavala sve zamke na svom putu da bi poginula ovako glupo. Na komad pituranog olova zvanog jig! A onda opet promislim o gofovima koji su mi priuštili nezaboravne trenutke u lovu teškom panulom iz ruke, gdje smo jedan drugom trošili snagu i nadmudrivali se u pokušaju uzajamne prevare. Kako mi ovo sad izgleda glupo i banalno, kad se ti reprezentativni primjerci svoje vrste love lakše i gluplje nego saruni na tursku panulu. U takvom broju!? Sve mi gubi smisao... pogotovo kad sam tako daleko od mora! A takva pojava ribe ne može proći bez plivaričara specijeliziranih za lov upravo gofova i drugih krupnih riba. Oni dođu, snime, opašu i izlove cijelo jato s nevjerojatnom lakoćom. To budu ulovi do desetak tona u jednom zapasu. Na sreću, iz jednog od slijedećih razgovora na tu temu saznajem da je stigao kaštelanski kralj plivaričara na poziciju, vrtio se malo i vratio doma. Riba se drži preduboko za njegovu mrežu. Sačekat će on još mjesec, dva da se digne bliže površini i uzeti svoj dio. Cijeli događaj ispričam svom najmlađem sinu, kojeg je cijelo to ludilo strahovito dojmilo. Od tada me je svaku večer dočekivao s pitanjem: Ima li šta novo s gofovima? Imali ih još? Jesu li ih sve polovili?
 
Iz dana u dan gubio sam volju za radom, dok je ribarski nagon jačao. Informacije su i dalje redovito pristizale. Jig je radio čuda. Alat kojem sam se jednom dobro izrugao, radio je urnebes. Za one koji ne znaju, vertical jigging ili samo jigging, tehnika je različita od svega drugog. Kod nje je sve predimenzionirano. Lovi se pomoću štapa, role i varalice.  Štap je strahovito žilav i jak, mada se to na prvi pogled ne čini. Rola je nevelika, lagana i ne ulijeva povjerenje kad se radi o ribama ovog kalibra. Samo izgled vara. Podnosi  sve izazove. Na nju se namota specijalna jaka upredenica koja omogućuje da varalica nesmetano putuje kroz more. Ona se ne rasteže poput najlona koji bi amortizirao trzaje štapom. Na kraju upredenice dolazi par metara fluorokarbonskog predveza koji se s upredenicom spaja posebnim čvorom a može i pomoću majušnog ali isti tako snažnog zogulina koji prolazi kroz vodilice štapa. Na drugom kraju predveza pričvrsti se famozni jig. To je olovna ili metalna imitacija ribice, nauružana s jednom ili dvije udice.  Kao i u svakom lovu, dobro je imati nekoliko jigova (varalica) različitih boja i veličina. Veličina ovdje određuje i težinu jiga a time i njegovu primjenu za lov na određenoj dubini i primjerenost ribljoj vrsti. E kad sve to znate i lijepo kompletirate pribor, preostaje vam otploviti na poziciju. Tu zaustavite barku i pustite da jig okomito otpleše u dubinu. Kad dođe do dna, zaplešete i vi s njim. Tada energično namotavate pri tom snažno trzajući štapom u udređenom ritmu. Zatim opet puštate, namotavate, trzate, puštate... sve dok vam ne ugrize riba ili vam otpadne rame. Sve je to zahtjevna u pogledu fizičke izdržljivosti, mada nakon savladavanja tehnike i početne upale mišića sama snaga i nije presudna. Cijeli ovaj ribolov nekako više funkcionira na iritaciji i provokaciji ribe, nego na pomami i gladi.
 
Vertical jigging bi se na hrvatski moglo prevesti kao „okomita trza“. Samo jednom sam probao trzu i nije mi se dopala, ali izluđen neprestanim pričama, savladan nagonom i spreman za ponovni pokušaj, nazovem starog ribarskog druga Pampu. Druže, jesi li bacio brod? Jesam, ima par dana. Hoćemo li ga krstit jednim gofom? A, ajmo ća.
Uvečer, mrtav umoran, obišao sam pola srednje Dalmacije za sakupit opremu. U Rogoznici sam posudio makinju, u Sevidu štap, u Kaštelima jig. Ranim jutrom smo isplovili iz Primoštena Pampinom novopečenom jurilicom. Za nekih pola sata, stigli smo na poziciju. Tamo je već lovilo četiri, pet brodova. Par, profesionalaca, par sportaša i plivarica s kompletnom posadom. Svi zbijeni u par stotina metara. Nismo ni pustili jig, plivaričari su potegli dva u isto vrijeme. Odmah se svi zbijaju oko njih i trzaju u ritmu jiga. Ribolov sliči na techno party. Svi se tresu u nadi da će nešto u dubini zagucati tondin. Pomalo hvatam ruku i ritam. Plivaričari su uspješno izvadili dvije prekrasne ribe. Zatim su svi nestali u kabini i vozikali se neko vrijeme gore, dolje, dublje, pliće... onda su se zaustavili, izletjeli vani i nastavili tresti. Svi ostali brodovi su se okupili oko njih. Odmah mi je sve bilo jasno. Oni imaju sonar i najbolji su u traženju ribe. Pronađu jato, zaustave se poviše njega i navale jigat. 
Prošao je sat, bez da je itko uhvatio ribu. Prošao je drugi... Tremuntana je raspirivala površinu iznad koje su ludovali galebovi i kakukali. Ruke se mi već postale umorne. I pokreti ostalih trzača su se usporili. Plivarica kruži, ali se ne zaustavlja. Riba je nestala sa sondera. Ispod nas je osamdesetak metara i lagano putujemo ka devedesetom. Drug Pampa se trza i muči već neko vrijeme. Stil mu je osebujan. Tko god ga zna, zna da mu nervozne kretnje ne leže. Smijemo se sami sebi, kad se uozbilji i reče: Evo ga Tona! Štap se savio do mora, makinja zazuji. Pritežem malo kočnicu u strahu da ne pogriješim. Pampa mota, dok makinja propušta upredenicu. Jeba te led, šta je ovo!? Zavapi Pampa. Motaj, motaj! Uzvratim. Ne mogu više, krepa san! Uzmi malo. Stavim pojas s držačem štapa i nastavim. Riba se ne predaje. Lagano se pomažemo motorom i odmičemo od ostalih jegera. Riba pomalo ide vani, a onda opet odvlači koji metar. Počinje pokazivati znakove umora. Upredenica pari beskrajna. Slaže se na roli, a ribe nikako na vidiku. Sigurno je prošlo dvadesetak minuta prije nego smo ga ugledali. Metalni odsjaj velikog gofa, raste pod površinom. Umoran je i spreman da nam se preda. Još koji metar i Pampa ga kači kukom. Urlik oduševljenja se prolomio pučinom. Prekrasna riba je u brodu. Kupimo tunju i idemo doma ni sami ne vjerujući da smo uspjeli. Čemu loviti dalje? Ovo je gušt, sve ostalo pohlepa. Putem zvoni telefon. Tata, je li ima šta? Pao je sine! Koliko je tata? Bit če u njemu trideset kila! Je ćemo ga guštat tata. Hoćemo sine! 

 

 

Nije kraj kad je kraj!

Gofovo ludilo je trajalo nekih dvadesetak dana. U tom periodu je poginula polovina od jata procjenjenog opet od strane plivaričara na petnaestak do dvadeset tona. Iza impozantne brojke riba ulovljene jigom i slavljenja tog događaja do strane ribolovnih časopisa, iza propagande trzajuće opreme, napravljena je još jedna tragedija prema ovoj doista posebnoj ribi. Otkriće ovog megajata u dubinama Žirja, pokazalo je bolestan istrebljivački odnos svih vrsta ribolovaca prema moru. Od jednog, možda posljednjeg velikog jata gofova u Jadranu, ostat će samo praznina. Sad, dogodine ili za dvije godine. Spasa mu nema! Ovaj put, ribolovci, teško ih je nazvati sportski jer ovo nikakve veze sa sportom nema, pokazali su se gori od profesionalaca, loveći do iznemoglosti i po petnaest do dvadeset riba u danu! Ljudi koji nikad ne bi svojim znanjem i umjećem došli u priliku da ulove takve primjerke, ovdje su napravili dar-mar. To im je omogućio jig, trenutna slabost gofa i informacija o poziciji. Izvukli su iz mora i iz sebe najgore, pretjerujući po svim kriterijima ribolova, gonjeni samo trzajućom pohlepom. Odvratno je što cijela ova gofovska epopeja ima jednu gadljivu marketinšku priču. U njoj nekakav bjelosvjetski melez, plaćen od strane proizvođača ribolovne opreme dolazi na pripremljen teren i izvlači omanje jato gofova. Zatim slike ulova i podatke o opremi te najlovnijim vrstama jigova stavlja na sve ribolovne internetske stranice uz jedan jako bitan podatak, točnu poziciju na kojoj se lovi. I tu je početak kraja... Dva dana kasnije on lovi na Maldivima, možda Kanarima ili negdje drugdje po svijetu. Odaje nove pozicije i reklamira najnoviju trzajuću opremu. A mi ostajemo ovdje, bogatiji za malo šarenih tondina, siromašniji za njihov ekvivalent u novcu i jedno veliko matično jato. Svakom istinskom ljubitelju mora, mora biti žao. Međutim tu tragediji nije kraj. Plivaričarski kralj gofova već je sašio novu, devedeset metara visoku mrežu. Što to znači!? Pa to da dogodine neće morat jigat pojave li se gofovi ponovo, nego će im stavit soli na rep odjednom, onako kako najbolje znaju, u jednom zapasu. Nakon ovoga više neće čekati da jata krenu u mrijest i dođu u pliće da bi ih pasali, već će ih tražiti moćnim sonarima dok prezimljavaju u dubini. 

 

Tako mi se ova priča s jigom zgadila, mada sam jig za to nije kriv. To je alat koji malo daje, pa malo ne daje, pa onda lovi izvaredno, pa duže vrijeme apstinira... Iza svakog alata stoje ljudi. Krivica ili zasluga jiga je u tome što ribolovcu omogućuje da preskoči sve stepenice učenja ribolova da bi došao do nekog svog vrhunca. Ovdje je sve banalno, pogotovo kad se naiđe na ovakvo jato. Najbolje je bilo iznajmiti koču i ukrcati u nju nekoliko meštara i manovala iz Bosne koji ručno inkartavaju (imaju mot i dosta snage u rukama), dat im trze i nek trzaju na dnevnicu. Napunili bi brod s ribom, makar more ne vidili prije toga. 

 

I sad će netko reći da sam zavidan ili ljubomoran. Bio sam tamo, doživio ribolov, uhvatio jednu ribu i odmah otišao doma. Nisam se više vraćao. Zašto? Zato što je moj pristup moru i ribolovu mnogo dublji od brojanja lešina. Zato što mi je jedan gof od trideset kila dosta. I za guštat i za pojest! Znam da još uvijek mnogi to shvaćaju i da dijele takav pristup, makar se činilo da su mesari i oni koji to žele postati, prevladali. 

 


 Broj posjeta od 12.04.2011.

pixel
pixelpixelpixel
pixelpixelpixel