pixelpixel
pixelpixel
pixelpixel
pixel
pixel
pixel
O BRODU
RIBOLOV
PRIČE IZ RIBOLOVA
O MORU
APARTMANI
KNJIGE
OSTALO

RIBOLOV


TRAŽI

APARTMANI

 


 

pixel

BAJAMONTI I GARIBALDI

 

Dvadeset godina prije poplave ribolovnih tiskovina, gotovo da nisi ima šta pročitat o ribolovu. Postojalo je jedno tanko glasilo još tanjeg saveza, koja usputna reportaža u dnevnoj novini, gdje koja knjiga već poodavno umrla pisca. Zbog toga bi svaki posjet prijatelja i rodbine Italiji koristio da se dočepam Pesce in Mare, Pescare mare i drugih ribolovnih i nautičkih magazina kojih je s druge strane bare bilo koliko hoćeš. Lipe slike, lipi brodi, velike ribe... hranile su mi maštu i želju. Sve je to izgledalo nekako poput Playboya, savršeno, lipo, poželjno, razotkriveno koliko triba... i za nas nedostižno. Pa nekako je normalno i poželjno da muškarci čitaju časopise sa razgolićenim curama, da listaju magazine s brodovima za ribolov i velikim ribama, ali sam se s vrimenom od svega toga pomalo iskompleksira. Naravno, ne od Playboya, već od ovog drugog. Shvatio sam da sa Sciallinom nikad neću moć zabrazdat put Jabuke, kao ni sa calafuriom, ili kojim drugim brodom iz te palete. Počele su mi lagano  vrijeđati inteligenciju slike ulova u kojima se ribolovci napinju u borbi s blidin preminulim ribama. Neka su kadrovi izvrsni i tehnika suvremena, tu me ipak nije baš lako privarit. A talijanski mi isto nije jača strana...

 

Skonta sam da neću nikad ić loviti u te parkove prirode i fina odredišta di talijani love, već samo ovdi, doma. Shvatija san da san osuđen na Grašu, Betinu, Damora i Istranku, Primorku... Neka, nije mi žao. Ne bi se minja.
Međutim, nije im bilo dosta što su me godinama kompleksirali, već sam se listajući te časopise počeja osjećat ka da san topli brat! U jednom broju,  od naslovnice pa dalje, stalno se pojavljivao jedan te isti kadar samo pod drugim kutevima uslikan, a izgleda je otprilike ovako- u samo svitanje, dok se pokazuje trag od zore, u luksuznom otvorenom fishermanu stoji macho lik i drži zubaca. Ima takvih slika koliko hoćeš, ali pazi dalje- Friško je obrijan, crn sam od sebe pa još preplanija, zubi bili ka najsvitliji obluci sa makarskih plaža... Rastega je zubaca da mu se napnu svi mišići na tilu, tako, da je zubonja, ako je i bija živ, trenutno izdahnija. Ne možeš ne primjetit i da je lik obrijan po cilom tilu, a da su mu po prsima probile dlake ka brada od četiri dana. Kroz maglu mi se čini da je bija i malo nauljen.

Zubonja, velik rastom, pa je u drugi plan. Bidna riba. Nije dolazija uopće do izražaja od napuvanog Bajamontija, njegovih mišića, zubi i dlačica. Bacija san tada Pescu i nikad je više nisam poručija po nikome. Završili smo. Prikinili smo vezu. Gledajući Bajamontija, osjetija san se skroz pederski i jadno. Razmišlja san ovako- Prvo, šta je iman njega gledat, pa još na toliko stranica. Izgleda je napaljeno, parija je da će jebat i zubaca i čitatelja. Prvo nisan moga virovat, a onda san ga prostudira. Shvatija san da zubatac uopće nije toliko velik, nego je Bajamonti ustvari malen, pa ga je malo turnija prema aparatu i rastega da mu se mišice napnu. Skroz san se osjeća sjebano, gledajući te slike! Zna san i da ga nije tako rano moga uvatit. Sve to me ljutilo. A onda san reka sam sebi- čekaj!? Ma koju pizdu materinu ima prid zoru radit gol u otvorenom brodu!? U srid lita je friško u tu uru, a kamoli u jesen, proliće... Zora uvik traži obuć dugi rukav. Ajde Pesca u pescu materinu. Ja te više kupit neću.. Prišli su granicu dobrog ukusa, isto ka i ja u ovom tekstu! I gore!
Onda san pogleda svoje slike iz ribolova. Opet mi je nekako došlo slabo. Mučno. Samo na drugi način. Izgledan uvik nekako pogrbljen, s podočnjacima, napaćen... ritka brada ka u prijateja Bajamontija dlake po prsima. Frizura mi je bože sačuvaj, a roba!? Katastrofa! Cili san šprucan od liganja, probužan, u šlape i bile bičve, na glavi neke bezvezne kape, stare tute, islužene majice...
A kakvi bi to na moru triba bit!? Je li iden na more u šminku ili u ribu!? Pa zna se da je ribolov šporak i smrdljiv sport. Smrde i crvi, i volci, i srdele, i ugori, i tabinje... I zubatac ima vonj ka i sve druge ribe. Bukva te odma posere, lignja iscrni, tunj iskrvari, volak tanga... Sve je u ribolovu šporko i smrdljivo. I šta bi sad triba!? Obuć odjelo, bilu košulju i kravatu za otić na more. Sve koje znam da idu na more idu ka i ja, pa i puno gore. Miro baca parangale u biloj pregači iz propalog Mesoprometa, Kalambera je u trlišu, Paparella brod drži u totalnom neredu i uvik mu duvan visi a pepel okolo pada... Živimo u državi di je dobro da imamo jednu monturu za izać vanka, pa nećemo ić sa njon na more!? Tek kad roba isluži, potroši se na kopnu, tek onda ide u brod. Tako je na istočnoj obali Jadrana. Mi smo odreda tutaši, šporkaćuni, po svita na moru je u maskirnoj robi, ne da nas ribe ne primjete, već je ostalo robe iz rata. .

Triba je potrošit. Valjda nećemo ratovat neko vrime. A šta ćeš govorit! Takvi smo. Nismo nešto za vidit, ali zato guštamo na moru a ribe su nam prave.

Ma sve ovo san napisa jer sam prije koji dan u jednom našem časopisu,, di svi odreda love čisti i uredni ka da su s druge strane, bacija oko na lov  liganja novon tehnikom. Nisan stiga do tehnike, a slika me ponovo kolpala. Opet je iskočija neki Garibaldi. Bit će da je prijatelj od Bajamontija. Opisuje tehniku lova liganja i slikaje se s njima, a jaketa na njemu košta koliko moj stari kaić i novi motor na njemu. Lip, šesan mladić, obrijan, sa slike miriše, svaka dlaka mu je na svom mistu, lovi lignje obučen ala ultima moda. Ne znam da li vas, ili on samo mene frustrira!? Šta mi u toj monturi tako sređen oće poručit?! Ajde čobane, nikad nećeš imat ovakvu jaketu za na ribe, moš napisat knjiga koliko oćeš! Nemaš industriju koja će te sponzorirat da loviš najnovijin štapon i makinjon i da od toga živiš. Uvik ćeš se tu koprcat! A možda mi oće reć da lignje ne ispuštaju crnilo, nego bjelilo!? A možda bi se triba zasramit i otić kupit tu njegovu makinju, štap, robu, tehniku... obrijat prsi. Ugledat se malo na njega i Bajamontija.

Ma nešto mi je još palo napamet. Pošto san s galerijom likova iša na ribe i vodija drugu galeriju sa sobom, pokušavam zamislit kako bi bilo otić na more  dva dana sa Garibaldijem i Bajamontijem. Prvo, ko bi o'straja zaspa s Bajamontijen, onako prčevitim. Niko! A ko bi moga uć u wc od Garibaldija!? Utekla bi nam i zora i jutro dok bi se on obrija, namušća, ispegla, rasčešlja... utekli bi nam i zubaci... I opet bi ja s njima najeba. Na slikama bi bija još zgrbljeniji dok bi mi se podočnjaci skroz otegli, jer ne bi oka sklopija od Bajamontija. A onda bi skroz popizdija kad bi izgubija jutro radi Garibaldijevog lickanja. I ako bi na kraju uvatija ribu, jedan bi se isprsija gol do pojasa, a ovaj drugi bi se navuka u sve poznate marke i zatreperija okicama. Fala ti bože šta do toga nikad neće doć!Šta sam vam ono tija reć? Ne dajte ikome da vas kompleksira i da vam vriđa inteligenciju, pa makar se i o ribolovu radilo! A imam i jedno pitanje za kraj. Kako to da nam Garibaldi i Bajamonti prodaju svoju tehniku, robicu, reklamicu... kad se zna da im je more boje kakice?Zna se i da s njihove strane ni otoka ni braka nema, a da su more izlovili u toj mjeri da im u kuvarici  recept

a da su more izlovili u toj mjeri da im u kuvarici  recept za dvi osobe sadrži dvi komarče, lubina, šarga i šampjera!?  Kako to onda, oni nama, u našim časopisima prodaju tu svoju marketinšku kakicu, a mi njima, o najlipšem moru na svitu, ne možemo prodat apsolutno ništa!?



 Broj posjeta od 12.04.2011.

pixel
pixelpixelpixel
pixelpixelpixel